U Sr­bi­ji ni­kad ni­je do­sad­no, du­še­bri­žni­ka na sve te­me i na sve stra­ne. Eto sa­da su sko­či­li, pra­ve ana­li­ze šta zna­či po­stro­je­na je­di­ni­ca Mi­ni­star­stva unu­tra­šnjih po­slo­va Sr­bi­je na sve­ča­nom do­če­ku še­fa ru­ske oba­vje­štaj­ne za­jed­ni­ce Nikolaja Pa­tru­še­va. Da li je to ne­ko no­vo pri­bli­ža­va­nje Sr­bi­je Ru­si­ji, za­što ta­kvog do­če­ka ni­je bi­lo pri­li­kom pret­hod­ne po­sje­te go­spo­di­na Pa­tru­še­va? I za­što po­li­ci­ja ima cr­ve­ne akslben­de­re na uni­for­ma­ma, a Voj­ska Sr­bi­je ima žu­te, tj. zlat­ne? Da ni­je mo­žda, ne daj bo­že, mi­ni­star Ne­boj­ša Ste­fa­no­vić vi­še sklon „cr­ve­ni­ma”? Ili to Sr­bi­ja na taj na­čin ša­lje dis­kret­ne po­ru­ke Bri­se­lu i Va­šing­to­nu? Ne znam, mo­žda i ša­lje, a mo­žda du­še­bri­žni­ci mi­sle da je tre­ba­lo da po­stro­ji­mo ne­ko­li­ko po­li­ca­ja­ca iz kvar­ta, sa No­vog Be­o­gra­da: Mi­tu, Ži­ku, Pe­ru i Đo­ku... Ona­ko u po­ha­ba­nim uni­for­ma­ma i u ci­pe­la­ma ko­je se ras­pa­da­ju. S po­dig­nu­tim pen­dre­ci­ma pod uglom od 45 ste­pe­ni u znak sve­ča­nog po­zdra­va. Mu­ški bi to iz­gle­da­lo.
Pret­po­sta­vljam da du­še­bri­žni­ci sa­da, na osno­vu TV snim­ka, pre­bro­ja­va­ju i broj pri­pad­ni­ka Mi­ni­star­stva unu­tra­šnjih po­slo­va Sr­bi­je, ko­ji su bi­li po­stro­je­ni na sve­ča­nom do­če­ku go­spo­di­na Pa­tru­še­va, jer broj­ke sva­šta go­vo­re. Mo­žda se pre­bro­ja­va i broj čla­no­va or­ke­stra, jer se na te­me­lju bro­ja du­va­ča, gu­da­ča i bub­nja­ra mo­že za­klju­či­ti cje­lo­kup­na bor­be­na go­to­vost Mi­ni­star­stva unu­tra­šnjih po­slo­va dr­ža­ve Sr­bi­je. Ta­ko je me­ni svo­je­vre­me­no, na po­čet­ku no­vi­nar­ske ka­ri­je­re u „Po­le­tu”, re­kao je­dan od ofi­ci­ra JNA za­du­žen za štam­pu u ko­man­di Pe­te voj­ne obla­sti u Za­gre­bu ka­da sam ga za­pi­tao ko­li­ko je lju­di za­po­sle­no u or­ke­stru te voj­ne obla­sti. E, ne­ćeš maj­ci da znaš ko­li­ko du­va­ča i gu­da­ča mi ima­mo. Ugro­ža­vaš bez­bjed­nost SFRJ. Go­di­ne su pro­la­zi­le pa sam sa tu­gom u oči­ma i bo­lom u sr­cu spo­znao da su od ko­mu­ni­sta go­ri sa­mo an­ti­ko­mu­ni­sti. Po­su­đen za­klju­čak. Od Tri­gla­va do Var­da­ra. Za­to smo i pro­pa­li.
Ka­žu du­še­bri­žni­ci op­šte prak­se da stro­go mo­ra­mo da vo­di­mo ra­ču­na o ni­vo­i­ma po­sje­te ino­stra­nih go­sti­ju, da se pro­to­kol mo­ra to­ga strikt­no dr­ža­ti. Sla­žem se, ali se ne­što pi­tam da li su na­ši do­ma­ći­ni na Za­pa­du, po­sle 1991. go­di­ne, vo­di­li ra­ču­na o ni­vo­i­ma po­sje­ta na­ših po­li­ti­ča­ra i dr­žav­ni­ka ka­da su do­la­zi­li u za­pad­ne pre­sto­ni­ce? Ka­da je Ti­to do­la­zio u Va­šing­ton, on­da je Džon Ke­ne­di slao po nje­ga u va­zdu­ho­plov­nu ba­zu „En­dr­jus” pred­sjed­nič­ki he­li­kop­ter da ga do­ve­ze na trav­njak is­pred Bi­je­le ku­će. He­li­kop­ter sli­je­će, Ti­to iz­la­zi, če­ka­ju ga Ke­ne­di i Ža­kli­na, na trav­nja­ku je po­sta­vljen bi­je­li pla­to sa mi­kro­fo­ni­ma i gr­bo­vi­ma SFRJ i SAD. Od­je­ku­ju po­ča­sni plo­tu­ni iz ar­ti­lje­rij­skih oru­đa, po­stro­je­na su i sva če­ti­ri vi­da ame­rič­kih oru­ža­nih sna­ga: Kop­ne­na voj­ska, Mor­na­ri­ca, Va­zdu­ho­plov­stvo, Ma­rin­ci i Obal­ska stra­ža. Ka­da je Ti­to „Ga­le­bom” po­čet­kom pe­de­se­tih go­di­na išao u po­sje­tu Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji na ga­tu u Lon­do­nu če­ka­li su ga Vin­ston Čer­čil i bri­tan­ska kra­lji­ca Eli­za­be­ta Dru­ga. I od­red bri­tan­ske rat­ne mor­na­ri­ce. Za vri­je­me plo­vid­be „Ga­le­ba” vo­da­ma Sre­do­ze­mlja u sve­ča­noj prat­nji bi­le su dvi­je bri­tan­ske kr­sta­ri­ce i no­sač avi­o­na. Ka­ko smo to br­zo za­bo­ra­vi­li. A na­ši po­li­ti­ča­ri ka­da idu u slu­žbe­ne po­sje­te Za­pa­du pri­sta­ju da ih pri­ma­ju za­mje­ni­ci po­moć­ni­ko­vih po­moć­ni­ka. Ni­gdje sve­ča­nog stro­ja svih vi­do­va oru­ža­nih sna­ga, ni­gdje po­ča­snih plo­tu­na, ni­gdje sve­ča­nih pla­toa, bes­pre­kor­no oši­ša­nih ma­ri­na­ca i ze­le­nih trav­nja­ka. Čuo sam da su ne­ke na­še dr­žav­ni­ke iz DOS-a uvo­di­li u Bi­je­lu ku­ću kroz po­drum i one po­moć­ne pro­sto­ri­je gdje 24 sa­ta bo­ra­ve de­žur­ne i stal­no akre­di­to­va­ne no­vi­nar­ske eki­pe. Pa sko­či do­lar, ili pad­ne jen, eto ti ga mi­ni­star fi­nan­si­ja SAD mo­ra pred no­vi­na­re. U pet sa­ti uju­tro. Ili ne­ki zli­kov­ci pre­mla­te u ne­kom ka­fi­ću u Evro­pi ne­ko­li­ko ame­rič­kih ma­ri­na­ca. Hop, eto ti ga po­moć­nik za­mje­ni­ka za Evro­pu i Evro­a­zi­ju da pru­ži ob­ja­šnje­nje no­vi­na­ri­ma. I on­da hop, go­spo­do, sa­če­kaj­te da pr­vo pro­đe de­le­ga­ci­ja iz Sr­bi­je. Ma ni­je va­žno, jer ka­žu da je pro­to­kol sa­mo for­ma. Mo­žda, ali u di­plo­ma­ti­ji je pro­to­kol za­pra­vo i su­šti­na. Uz re­ci­pro­ci­tet, ko­ji je bi­bli­ja mo­der­ne di­plo­ma­ti­je. Na­rav­no, ako ta di­plo­ma­ti­ja uop­šte pre­ten­du­je na uva­ža­va­nje nje i dr­ža­ve ko­ju pred­sta­vlja.
Šta da ra­di­mo, ne­ma „Ga­le­ba”, ne­ma Ti­ta, a sa­da sme­ta i Mita. U sve­ča­noj po­li­cij­skoj uni­for­mi.
A voj­na taj­na o ko­joj sam go­vo­rio na RTS-u? Ma to je obič­na Plat­for­ma za kon­tak­te sa pred­stav­ni­ci­ma ame­rič­ke voj­ne oba­vje­štaj­ne slu­žbe, DIA. „Plat­for­mi­ca” pod kod­nom ši­from „Kon­ti­nen­tal”, sa pet ve­li­kih po­gla­vlja, do­ni­je­ta u Be­o­gra­du 15. ok­to­bra 1997. Do­ku­ment, ko­ji ni­gdje ni­je bio za­ve­den i ču­van je u naj­ve­ćoj taj­no­sti. Do­ku­ment o ko­jem poj­ma ta­da ni­su ima­li ni Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić, ni Vr­hov­ni sa­vjet od­bra­ne SRJ. Do­ku­ment ko­jim Ame­ri­ma do­zvo­lja­va­mo uvid u or­ga­ni­za­ci­ju Slu­žbe bez­bjed­no­sti u voj­sci, ali i mno­ge dru­ge „stvar­či­ce”, a zauz­vrat oni će na­ma ot­kri­ti nji­ho­vu or­ga­ni­za­ci­ju. Po­što će­mo mi, na­rav­no, na­pa­sti Tek­sas ili Ka­li­for­ni­ju. I sve do­go­vo­re­no sa še­fom DIA ge­ne­ra­lom P. M. Hju­zom u pr­voj po­lo­vi­ni 1997. Pret­hod­no je kon­takt ostva­ri­la SDB Sr­bi­je.
Još smo do­bro i pro­šli...
wwwi­skra.co

Autor: Mi­ro­slav La­zan­ski